Heranija

U doba mog detinjstva, a to je bilo krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina prošlog veka, dvorište je vrvelo od dečjeg žamora. Igralište je bilo opremljeno skromno ali je zato trava leti bila kao u afričkoj savani i mi klinci radovali smo se tome nadajući se da ljudi s kosilicama ipak neće doći, prepuštajući se mašti u igrama žmurki i traženja. Svaka zgrada, a dvorište ih ima pet iznutra i nekoliko sa spoljne strane koje ga razdvajaju od ulice, imala je svoju postavu dečurlije. I leti i zimi svaki slobodan trenutak provodili smo u dvorištu, danju igrali jure, kale, piljke, lastiš, vozili bicikle, fuljili klikere, tapkali sličice, šutirali loptu ili se pentrali po drveću a s večeri se okupljali ispred ulaza jedne od zgrada u igrama pantomime, asocijacija ili se takmičili u pričanju strašnih priča...

Negde izmedju tog unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta nalazio se red montažnih garaža. Jedna od njih bila je vlasništvo Mite - trakslera, cincarskog Ciganina koji nije držao svoj auto u njoj. Nije ga držao jer ga nije ni imao. On je sa svojom ženom i dve kćeri živeo i radio u toj garaži. Žena je bila ogromna sa raspuštenom, neurednom i prilično sedom dugačkom kosom, često namrštena. Nismo je mnogo vidjali a kada bi izašla u dvorište da pozove devojčice na ručak, gegala se s noge na nogu i mrzovoljno ih dozivala: - Heranija, Ramona, kući! Žena je imala najzanimljivije i meni najčudnije ime na svetu, nikada ni pre a ni posle nisam čula da se neko tako zove. Sećam se da sam kao dete mislila da je to šala, kasnije da je tako zovu od milja, ali ne, bilo je to njeno pravo ime. Sunce. Žena se zvala Sunce. Nije mu bila ni nalik. Ne znam tačno zbog čega ali pomalo sam je se plašila. Heranija je bila starija od dve devojčice i nije bila njena. I nekako je uvek bila povučena, stidljiva a činilo mi se i pomalo tužna. Deca su joj često pevala podrugljive pesmice: " Heranija-boranija, od drveta do bureta..." ma šta to tačno značilo. Ona nije pokazivala ljutnju , samo bi se kroz poluspuštene kapke krupnih crnih očiju blago nasmejala. Imala je dve duge tamne pletenice i leti sam često dolazila da virim kako se češlja jer sam kao devojčica priželjkivala dugačku kosu. Njena maćeha bi iznela rasklimatanu drvenu stolicu ispred garaže koja je bila kuća, posadila Heraniju i odlučnim jednoličnim pokretima provlačila četku kroz njenu divnu gustu kosu. Žena koja se zvala Sunce. Češljala je svoju poćerku koja je meni mnogo više ličila na sunce a posebno u tim trenutcima kada joj se kosa presijavala u letnje jutro i kada su zraci onog sunca gore gotovo prolazili kroz njenu glavu.

Volela sam Heraniju i uvela sam je u društvo svojih drugarica medju kojima je bilo par pomodnih devojčica koje su je gledale ispod očiju i koristile priliku da frknu kao ljute životinjice sklanjajući svoje igračke svaki put kad bi se Heranija približila, ali ona se nikada nije ljutila i tako ih je potpuno razoružavala. Taj mir i blagost kojima je zračila bile su zapravo oblik njene borbe za mesto u društvu. Heranija, medjutim, nije imala igračke. Nije imala ni jednu lutkicu niti krpice i pribor za šivenje. Ja sam imala ali nisam umela da šijem a nije me ni zanimalo da naučim, bila sam isuviše nestrpljiva za takve aktivnosti te sam to iskoristila rekavši drugaricama: - Kako Heranija divno šije! Pristala je da sašije haljinicu za moju lutku! A ona je zaista bila nadarena i veoma spretna i tako smo počele da se dopunjujemo kao da to radimo oduvek: ja sam izmišljala i crtala modele, a ona ih je vešto realizovala. Tako je osvojila svoje mesto u malom društvu devojčica iz Zelenog dvorišta i ja sam bila veoma radosna!

Dugo sam morala da je ubedjujem da me poseti. Toliko lepo smo se igrale u dvorištu ali ona nikada nije htela da dodje u moj stan a ja nisam razumevala zbog čega. Tek jedne zime uoči Božića uspela sam da je nagovorim da dodje da se igramo jer je napolju duvao ledeni vetar i nije se moglo boraviti u dvorištu. Sećam se da joj je na poslasku moja majka darovala punu kesu vanilica, bonbona, narandži i oraha i da su joj se obrazi zarumeneli dok je razmišljala da li da uzme, a oči zasjale poput dva dugmeta nalik na one što se prišivaju plišanim medvedićima!

Ponovo je došlo leto i jednog lepljivog dana punog prašine i teških mirisa Heranija me je pozvala u svoj dom. Odavno sam to želela jer me je kao i svu decu kopkalo da zavirim iza tih drvenih letvi preko kojih je bio gvozden okov a koja su predstavljala vrata. Prihvatila sam ushićeno, a kada sam kročila u to parče tudjeg života nisam mogla dovoljno da se načudim onome što sam videla: pod je bio zemljan, utaban i prelakiran. Na sred prostorije stajao je ogroman ( ili se meni tad tako učinilo ) betonski krug na kome se nalazila stolarska mašina pored koje je stajao Heranijin tata i radio dok je piljevine bilo svud unaokolo. Sa strane su bili poredjani kreveti, nekakav kredenac, kutije, jedan prastari ormar i šporet na drva, takozvani "smederevac" na kome se nalazio veliki lonac beli sa crvenim tufnama i malo olupano takodje tufnasto lonče sa vodom i varjačom. Odmah pored stari drveni sto, četiri stolice a pored šporeta koji je zimi bio i peć limena kofa za drva i ugalj. Sto je prekrivala karirana mušema, stvar koju sam ja tada prvi put videla - Hoćeš li da ostaneš na ručku sa nama? - pozva me Heranijin otac.  - Šta ima za ručak? - upitah s onom detinjom naivnošću ne shvatajući i ne znajući ništa o teškom životu ovih ljudi. Čika Mita se nasmešio očinski, pogladio me je po kosi i rekao: pasulj sa suvim rebarcima. Je l voliš? - Volim! Hvala, hoću, rekla sam veselo i u slast smazala pun tanjir svo vreme čavrljajući sa Heranijom i njenom sestrom, sa njihovim dobrim ocem. Čak se i Sunce povremeno osmehivala. Od tog dana prestala sam da je se plašim. I još više sam volela svoju drugaricu. Čije ime je Heranija. Koje na grčkom znači: izdanak!

Došavši kući pohvalila sam se majci: - ručala sam kod Heranije, pozvao me je njen tata, imali su divan pasulj! Baš mi je bilo lepo, mlela sam kao navijena. Majka me je pomazila po glavi a oči su joj zasuzile, no ja tada nisam znala zbog čega. Mnogo godina kasnije, tačnije, '93. kada se rodio moj sin i kada hranu nije bilo lako nabaviti, setih se ručka kod svoje drugarice i njene porodice. U to vreme, doba užasne inflacije, ispisala sam preko dve stotine čekova da bih nakupovala pirinčano brašno i bebske kašice! Sećam se tog posebnog dana veoma živo: bila je nedelja i bile su Materice, pravoslavni praznik kada deca "vezuju" krišom noge svojih majki, baka, pa i komšinica, a one moraju da se "odreše" darivajući im neku sitnicu - najčešće nekakav slatkiš ili voćku. Stanovala sam tada kao podstanar u naselju vrlo udaljenom od centra grada a moja je, tada već uveliko invalidna majka došla gradskim autobusom i sva zadihana dok je ostavljala štap, pružila mi smotuljak koji je donela svom osmomesečnom unuku - dva kuvana jajeta! Ne moram vam reći da jaje nisam videla par meseci. - Mama,rekoh joj, sećaš li se kad sam ručala kod Heranije? Tek mnogo godina kasnije proletelo mi je kroz glavu kako sam tog dana sasvim sigurno pojela nečiju porciju. - Da, rekla mi je, to je sigurno. Oni su bili vrlo siromašni. - Ja ću jedno jaje dati nekom detetu i pretvaraću se da ono ima veze sa Heranijom. Drugo ću ostaviti Luki. Ne ljutiš se? - Majka me je samo pogledala i ponovo videh one iste suze u njenim očima. Samo što sam ovog puta razumela njihovo značenje. Ali ispostavilo se da je značenje bilo još dublje nego što sam mogla i da predpostavim, jer ona mi ispriča ovu priču:

"Za vreme II sv. rata, mog oca su odveli u zarobljeništvo najpre u Italiju a potom u Nemačku. Sećam se kako je mama da bi nas prehranila najpre rasprodala svoj nakit, tatinu srebrnu dugmad za manžetne, potom nameštaj, tepihe, sve što se moglo prodati. Naravno u bescenje! U kući pored naše živela je žena čiji je muž takodje odveden, ali ona je imala šestoro dece i neka od njih već su bila ozbiljno bolesna. Kada nam je jednom prilikom onaj mali tatin sudski poslužitelj vrativši se tokom rata u svoje selo, doneo naramak namirnica koje mu je mati spakovala za nas, moja majka je odvojila deo i pošla da odnese toj komšijkoj deci, kad sestra povika za njom: - Mama, zašto im to nosiš, mi smo još gladne! Ona zastade. Ona kojoj je ime bilo Blagost i Dobrota, koja nikada ni glas nije povisila a kamoli podigla ruku, ošamari svoju mladju kćer i reče: vi ste gladne, ali oni umiru od gladi! Nikada to nismo zaboravile..." Zagrlih tada svoju majku i isplakasmo se toga dana kao da sunce više neće svanuti ali to nije trajalo dugo jer kako smo obe skovane od čvrstog materijala obrisasmo suze i ja pristavih "lonče za kafu", samo što nisam imala kafe već nekakav sumnjiv kakao. Pile smo ga a on je pio nas. Neka. Proći će. Moje dete je obezbedjeno, ostava je puna hrane za bebe sa dvogodišnjim rokom trajanja. Sve ostalo nije mnogo važno. Sledeće sedmice dočekivala se Nova godina, prva i jedina u mom životu kada je moj dom bio bez jelke. Okitila sam simbolično svežanj suvog bosiljka. A kada su cigančići sa obližnjeg Kudeljarskog nasipa zakucali na vrata, izvukla sam iz ostave jednu kutiju sardina a iz frižidera kuvano jaje: ovo morate podeliti, rekoh im. Podelite da svako dobije po malo. I evo vam kutija prskalica, valjda su još dobre, prilično su stare. I nemojte mi dolaziti na Badnje veče jer neću imati šta da vam dam...

Pet godina kasnije kupovala sam na pijaci orahe uoči Božića. Primetih da devojka za tezgom ima prelepu crnu kosu, da je tamnije puti i da joj se beli zubi prosipaju iz osmeha dok pažljivo pakuje orahe. - Ne znam hoću li imati sitan novac, pričekajte molim Vas, reče ljubazno - Mama, imaš li sitno? Žena koja je do tada bila okrenuta ledjima, milo i s ponosom pogleda svoju prelepu kćer i šaleći se tiho istim onim stidljivim i meni tako dobro poznatim osmehom reče: - Naravno Manuela, kad nema drugde, kod mame uvek ima, a potom me pogleda i zastade. - Heranija, rekoh, pa to si ti! Ova divna devojka je tvoje dete! Ona se osmehnu zbunjeno ali milo a moja Heranija reče tiho, skoro šapatom: - Da, ja  sam, "Heranija-boranija, od drveta do bureta", obidje tezgu i čvrsto me zagrli! Heranija čije ime na grčkom znači izdanak. Heranija koja je izdanak dobrote.