Ko mi je kupio mamu? - odlomak

Predgovor

Družeći se sa decom, utonula sam u jedan sasvim poseban svet - svet u kome su jedva primetne granice izmedju jave i fantazije, smeha i suza, ozbiljnosti i nestašluka. Godinama sam nastojala i uspela da se izborim za mesto u tom svetu i doživljavam ga kao posebnu čast. Jer dečje, inače otvoreno srce, ima tajna vratanca koja sasvim otvara samo najdražima i najbližima.

Neposredan povod da svoje dotadašnje doživljaje u radu sa decom pretočim u knjigu, pružio mi je moj, tada dvogodišnji, sin koji se jednog popodneva prebirajući po svojim igračkama i pronalazeći medju njima one koje je već zaboravio, odjednom okrenuo prema meni i ozbiljno upitao: "A ko mi je kupio mamu?" Odmah sam zabeležila ovaj biser i potom dugo razmišljala o pravcima njihovih misli. Šta me je zapravo nagnalo da kročim u taj svet?  Jednom prilikom čitajući im poznatu bajku, palo mi je na pamet da proverim šta je to što oni u stvari čuju: da li samo ono što se čita, ili nešto sasvim različito? Več duže vremena sumnjala sam na ovo drugo i nisam se prevarila - zapljusnuli su me svojim idejama, razmišljanjima i doživljajima stvarnosti i fantazije. Mislila sam da sam im blizu a zapravo sam bila tako daleko. Od tada sam počela da ih osluškujem mnogo pažljivije i na sasvim nov i pomalo neuobičajen način. Počeli smo da živimo zajedno družeći se u rešavanju raznih problema, igrajući se, istražujući sebe i svetove oko sebe, maštajući. Osećala sam se divno, jer samo medju decom odrastao čovek može slobodno da mašta.Razgovarali smo o sebi, svojim željama, navikama, osećanjima. Saznavali smo o svetu koji nas okružuje nastojeći da ga ne uništavamo. Posmatrali smo, uočavali, poredili, eksperimentisali, zaključivali, razmišljali i zamišljali.Otkrivali smo ko živi u kapi vode, na latici cveta, u krošnji drveta, čitali smo najlepše priče a često ih i sami izmišljali,glumili smo i pevali, slušali Čajkovskog, Vivaldija i Baha, uspavljivali se bečkim valcerima, upijali zvuke violine i orgulja, izmišljali  reči za otklanjanje straha, aparat za merenje ljubavi prema deci, pravili najlepše igračke od onoga što odrasli obično prezrivo nazivaju djubretom, išli na zimovanja i letovanja, jednom rečju, živeli zajedno i mislili jedni na druge i onda kada vrtić ostane u tišini, gluv, nem i zaključan, ali ipak natopljen nama...

Divčibare - to malo tiho planinsko mesto iznad Valjeva u koje civilizacija stiže polako, neki zovu "poslednjim mestom na svetu". Za moju decu i mene, ono je često predstavljalo centar Planete.

Daleke 1991. godine, sada več prošlog milenijuma, povela sam na letovanje grupu dece iz vrtića "Bambi". To su bila zaista posebna deca. Tada sam mislila da bolju grupu, decu koju ću voleti više, nikada neću imati. ( Kasnije sam otkrila da se taj osećaj ponavlja sa svakom sledećom generacijom ).

Elem, ta se družina budila baš rano pa sam koristila priliku da izadjemo u jutarnju šetnju pre doručka, što je izazivalo opšte zaprepašćenje i umereno negodovanje ostalih stanovnika odmarališta...Eh...

Vazduh je mirisao na borovinu a deca na budjenje. Napolje, napolje, idemo napolje! Vidim da od moje jutarnje kafe ne biva ništa a to nije baš dobro te im blago saopštavam da i odrasli imaju svoje potrebe , male rituale...- Da, da - uzviknuo je Borko, ali popićeš posle, sad moramo da požurimo da nam ne pobegne veverica! Naime, svakog jutra smo gledali vevericu kako veselo skakuće po zlatnom boru iza naše kuće i želeli da verujemo da je to uvek ista. Adut je,dakle, u Borkovim rukama, te mi nije preostalo ništa drugo no da se spremim, ali mora da sam zadržala izraz nezadovoljstva na licu zbog neispijene kafe jer mi je Srle vrlo ozbiljo rekao: - Treba da kupiš termos, tako moja mama sipa kafu kad idemo negde. Pametnjaković!

Volimo mnoga mesta, zapravo nismo pronašli ni jedno koje nam se nije dopalo, ali potočić i stari drveni most nad njim su mesta na kojima posmatramo, istražujemo i maštamo. U potoku smo videli majušne ribice i prateći njegov tok, Igor je počeo da priča kako ćemo dalje nailaziti na sve veće i veće ribe dok ne naidjemo na kita! Deca često vole da se igraju na ovaj način, ali Tamara je burno reagovala: Glupane, kit je kao američka zgrada! A znaš li ti uopšte kolika je američka zgrada?! Igor, po prirodi veoma srdačan, uopšte se nije uvredio, naprotiv, nastavio je da se smeje svojoj šali.

11.06.1991.

* u trpezariji za ručkom, Darko je došao do famoznog otkrića da ljudi ne moraju da se mačuju, mogu i da se "viljuškuju"! Srećom, moja reakcija na ovaj biser usledila je blagovremeno.

* Odmor. - Znate li čemu se radujem u ovom trenutku? - ćute i ja nastavljam - pa vi ćete na spavanje, a ja ću konačno da popijem kafu! Maja je onda vrlo ozbiljno rekla kako ima nečeg dobrog i lošeg u spavanju, te sam se pobojala da će izvaliti neku opasku na račun moje ljubavi prema kafi ali ona je bila potpuno u svojim mislima i samo nastavi - Dobro je što nas popodne uspavljuju ptice, a loše je što nas uveče uspavljuju kerovi! - Shvativši da joj je uveče neprijatno, smislila sam priču za laku noć:

Priča za Mariju

 Sunce je odavno zašlo za okolna brda, počeli su da nestaju zvuci jedan za drugim , kao da je neko iz svemira uzeo džinovsku čarobnu gumicu i polako počeo da briše sve ono što postoji napolju. I zvuke. Stanovnici drveća, ptice i veverice, uveliko su navukli pidžame. Pažljivo uho moglo je još samo povremeno čuti let  slepog miša, neumornog noćnog lovca. Veče je širilo mirise borova i zvezda, šuma je tonula u san kad odjednom, Planina zagrmi strašnim zvukom: lavež pasa lutalica parao je sve oko sebe! Devojčica je skočila iz kreveta i pritrčala prozoru. Neko vreme je stajala mirno razmišljajući da li da ga otvori, no lavež je delovao zastrašujuće pa joj se isprva činilo kako je bolje da to ne uradi. Verovatno bi tako i bilo, da devojčica nije bila po prirodi veoma radoznala. A i njena soba nalazila se na drugom spratu a kako je dobro znala da psi, čak ni oni najopasniji ne umeju da lete, ohrabrila se i otvorila prozor, a potom viknula strogim glasom: - Šta se ovde dešava?! Kakva je ovo galama u gluvo doba?! Može li umorna devojčica ovde da se odmori?!

Pas lutalica - onaj koga su deca ponekad vidjala šetajući, podiže svoju crnu glavu i postidjen progovori: - Izvini devojčice, nisam hteo da te uznemirim, posebno ne da te uplašim. Ali ova moja deca često igraju žmurke i tako se dogodi da se jedno od njih izgubi. Njihova mama naravno onda počne da brine i doziva ih po komšiluku a onda se javljaju mame komšijskih štenaca da kažu kako naš Gara nije kod njih. E onda ja počnem da dozivam svoju braću i ostalu rodbinu, pa svi krenemo u potragu...  - I?  - upita zbunjeno Devojčica - Da li ga pronadjete?  - O da, nasmeši se Pas - svake večeri sklupčanog na drugom mestu kako spava! Lako se izgubi i tako eto nastane galama. Izvini u moje i u ime cele moje porodice, hoću reći čopora, ako smo te uznemirili. Planina je prostrana znaš, te moramo da se dozivamo glasnije nego da smo na nekom drugom mestu. Oprostićeš nam, zar ne? - Devojčica se odobrovolji i shvativši da joj psi lutalice nisu neprijatelji, blago reče: - Ma ne ljutim se,naravno i ti izvini ako sam na trenutak bila gruba prema tebi. Pozdravi malog Garu i reci mu da ponekad ostane kod kuće. Laku noć - reče i pošalje svoj krezavi osmeh kroz prozor. - Laku noć, uzvrati Pas očinski se nasmeši i upita:  - Djak - prvak? , a ona ponosno odgovori - Od septembra! - sada još uvek uživam u čarima vaše planine. - Onda, laku noć još jednom, Devojčice, uživaj u letnjim čarolijama i otkrivanju planinskih tajni a u septembru - srećno! - Hvala ti Crni- mogu li da te zovem tako? Pas nije odgovorio a kada je ona htela da ponovi pitanje vide kako Crni odlazi dok mu oko nogu skakuće nestašni Gara. Onda se vrati u krevet zadovoljna svojom hrabrom odlukom da otvori prozor i upusti se u razgovor, srećna što je stekla još jednog prijatelja...

- Laku noć - rekoh deci i pogledah prema Maji. Ali ona je već duboko disala...

14.06.1991.

* Darko je danas rešio da proveri da li je voda u potoku zaista hladna. Volim eksperimente ali bi mi bilo milije da je najpre izuo patiku i čarapu!

* Bilja je kao munja doletela do mene i plačnim glasom rekla kako je izbačena iz igre! Kada sam je upitala za razlog, usplahireno je odgovorila: Delili smo imena i ja sam htela da budem Džordž ( ?!!) !Ali nisu mi dali i rekli su da su potrošili sva imena i da za mene nema mesta! Okupila sam svu decu i rekla da ne uvidjam u čemu je problem, budući da na svetu postoji bezbroj imena. Onda je Peca pomirljivo rekao: - Pa dobro, nek se zove Džon. Istog trenutka, moj mali "Džon" je zablistao od sreće!

* I večeras smo kao i obično izašli u šetnju pred spavanje. Napolju još nije sasvim mračno ali se oseća svežina i to nam prija jer su dani vreli. Posmatramo prirodu koja miruje u sutonu, na Crnom Vrhu nazire se žičara i Peca je tajanstvenim glasom rekao kako vidi džinovskog pauka. Začas je nastala prepirka i ja shvatih da su deca umorna te požurimo u odmaralište. Kupanje, pričica, spavanje. Peca stoji pored prozora i priča kako je to jedan pauk proždrljivac koji noću silazi sa brda i napada ljude. Dečaci prilaze prozoru, počinju da se nadmeću u pričanju strašnih priča i ja slutim da će vrag odneti šalu te im mirno i racionalno govorim da je to žičara, da su pored nje stubovi i da nema nikakvog džinovskog pauka. Ujutru sam ponovila: gledajte, to je žičara,sada se jasno vidi. Uprkos činjenici da je mnogima laknulo, Peca me je izgrdio: - Meni je lepše da mislim da je to džinovski pauk! -

I tako, sasvim neplanirano, pokvarila sam mu igru. Dečji um je ipak večita misterija.

17.06.1991.

Tamari je danas rodjendan. Od ranog jutra ona žvrgoli kao ptiče i preglasna je za svoju inače tihu  i suptilnu prirodu. Predlaže uzbudjeno da odmah po doručku krenemo u istraživačke pohode. Pristajemo. Kad nam se učinilo da smo došli do zanimljivog mesta, razmileli smo se po šumi kao mravi. Tamara je potpuno zaokupljena prirodom i željom da otkrije sve tajne koje čekaju da budu otkrivene i skakuće unaokolo te koristim priliku da jednom po jednom kažem da joj je rodjendan i da ćemo joj prirediti iznenadjenje. Svi su se odmah rastrčali u potragu za što raznolikijim cvećem, šišarkama, kamenčićima koje ćemo oslikavati. Šuma je mirisala na sladunjavo bilje, sitne životinje , dečje tragove i smeh i kada smo se konačno skupili Borko reče kako će nam ispričati šumsku priču: - Ali prvo ja! - razdragano uzviknu Tamara i ispriži ruku sa korom sa mahovinom "severnog" drveta koje je pronašla. Bila je ponosna i oči su joj sijale a kada su joj drugari predali cveće vrišteći od radosti "srećan rodjendan", za trenutak nije mogla da govori. Potom se Borko poput veverice popeo na jedno račvasto stablo i počeo svoju "šumsku" priču. To dete ima maštu kao pravi pisac i uopšte je jedna umetnička divna dušica. Svi su uživali i slušali otvorenih ustiju.

Vratili smo se u odmaralište da napravimo čestitke i ručamo. Znala sam da od popodnevnog odmora nema ništa zato sam ih sve pozvala u jednu sobu, pričala im i čitala a oni su izvaljeni popreko preko kreveta slušali žmirkajući i u jednom trenutku začuh šapat: - Psssst! Sneža je zaspala. Ubrzo me je Vanja pomilovala po obrazu i rekla: - dodji da vidiš šta je na stolu. Ustala sam i otvorila vrata a oni su čučali smejuljeći se iščekujući moju reakciju. Na stolu je stajala šolja sa kafom koju mi je donela koleginica a po narudžbini moje dece.

 - Vi baš znate šta kad treba, to mi se mnogo dopada, pohvalila sam ih dok su im se okice caklile a zubići ispadali iz osmeha - hajde, rekoh - obucite se lepo, danas pravimo rodjendansku zabavu! Nije trebalo ponoviti, razleteli su se po sobama kao leptiri i začas su bili spremni. - Prvo ćemo da se slikamo, rekoh. - Kako bi bilo da se slikamo na terasi? upita Darko. - Pa mislim da je malo tesnjikavo, odgovorih mu. - Nema veze,  skupićemo Bilju i Srkija! Onda se neko seti da upita šta ćemo raditi ovako uparadjeni  i da li ćemo još izlaziti, a to je pitanje ličilo pomalo na prekor. - Naravno, ali to je iznenadjenje.

Povela sam ih u obližnju baštu kafane na roštilj. Rešila sam da ako "propadnem", to bude na Divčibarama. U povratku smo prošli pored pijačice što je teško izbeći pa je Peca upitao: - hoćeš li da nam kupiš rekete za stoni tenis i još nešto. - Kupiću vam rekete i dosta - odgovorih, ponestaje mi "kupila". - Pa je l' ti daju nekad platu? - začudi se on...

Uveče smo sišli u salu na igranku. Tamara je birala muziku, vrtela se i uživala kao uostalom i ostatak vesele družine.

Te večeri kada sam je ušuškavala u krevetu i poljubila za laku noć, prvi put nije imala suze u očima i ja sam znala da je bila istinski zadovoljna. To me je nekako dirnulo i dok sam joj sklanjala pramičak kose sa već usnulog lica, osetih kako su njene suzice prešle u moje oči...