Ljubavna priča

On koji je rečit, nikada nije bio vešt na ljubavnim rečima jer je smatrao da se o ljubavi mnogo ne priča, da je se ne izgovara već živi i na taj način pokazuje. A da je kontradiktoran govori činjenica da je voleo da mu ostavljam male ljubavne poruke pre svog ili njegovog odlaska od kuće. Posebno kada bi putovao na duže turneje. Ja bih onda skoro vodila mali ljubavni dnevnik sastavljen od mnoštva poruka koje bi ga čekale na stolu, polici sa njegovim ličnim sitnicama ili ispod ogromnog tanjira od bambusa u kome stoje naše zajedničke stvarčice. On bi ih čitao gotovo " s vrata" ali ja bih često kroz san delom svesti koja bi još ostajala budna uspevala da ulovim kako ih čita ponovo, kako mu igra desna obrva i kako se osmehuje diskretno, najnežnije. I sa tim osećanjem sreće, ponovo tonula u san...

Ovo pišem nekoliko godina kasnije. Jer me je obuzeo nekakav osećaj prolaznosti i spoznaje da se sreća mora duboko udahnuti, zadržati medju mislima kao nevidljivom štipaljkom i sačuvati za onaj neizbežan trenutak kada će odjednom nestati. A nestaće sasvim je izvesno jer je zaista mala verovatnoća da ćemo umreti u istom trenutku, zajedno. Pa koliko god filozofirali o besmrtnoj ljubavi nje koliko ima toliko i nema i ma u šta verovali, ta sreća, sreća nastala od ljubavi, ugasiće se smrću jednog od nas. To sam osetila slušajući prijateljicu kojoj je nedavno umro voljeni muž. I to je meni bio nekakav znak kao providjenje koliko god preterano zvučalo, posebno kada to izgovara neko ko je umereni agnostik i nije sklon mistifikacijama. Mojoj prijateljici to je živa rana koja će zarastati sporo i koja se nikada neće sasvim zatvoriti, a meni znak da pažljivo prikupim deliće svoje sreće koji su rasuti po celoj kući, po gradovima, po predelima. Da, kada dodje taj čas i završi se naša ljubavna priča, onaj koji ostane otvori svoj ljubavni spomenar kao kutiju sa slatkišima troši deo po deo ljubavnih uspomena te tako umanji svoju tugu.

Zbog toga sam opet počela da govorim mužu da ga volim, da činim sitne gestove nežnosti, a na moje čudjenje i on je počeo da radi to isto. Iako mu ova priča nije znana. Sve češće se zajedno zaplačemo na neki film, pesmu, životnu ljudsku priču. Sve smo nežniji prema svom psu koji je nedavno napunio deset godina i kome su brci već pobeleli, kome prija kada ga posle kupanja zamotamo u debele peškire i ćebence. Koga uzimamo u naručje i u krilo kad god pokaže da to želi. I onda kažemo kako naš psić stari a pogledima nastavljamo rečenicu - kao i mi...

On je već obavio onaj administrativni, "javni" deo sakupljanja: rešenja, dokumenta, računi, ugovori, važni novinski članci. U tome nema nikakve romantike, reći ćete. Pa i nema. To je onaj drugi deo života za koji ćemo olako reći kako je manje važan. Ali zapravo nije. Jer kad počnete da rezimirate život shvatite koliko su te profane stvari bitne i koliko je neprijatnosti koje vas očekuju ako one nisu prikupljene, organizovane i "pod konac". U jednoj aktn - tašni nalaze se naše krštenice, uverenja o državljanstvu, diplome, pasoši, ugovori sa osiguravajućim društvom kao i sa udruženjem za kremaciju čiji smo članovi, ugovori sa bankama, nekoliko novinskih članaka u kojima se on navodi kao  kulturni ambasador u Santo Domingu '84. jer je tada napravio ugovor o kulturnoj saradnji Jugoslavije i Dominikane, budući da naše zemlje tada nisu bile u diplomatskim odnosima. I njegova fotografija u belom odelu u kome je izgledao kao Veliki Getsbi. 😉 Tu su još i neke fotografije, pa moje malo nasledje od dede koji mi je za 12. rodjendan u godini kada je i umro kao da je znao da neće doživeti da me vidi kako sam se zadevojčila, poklonio svoj srebrni poklopac džepnog sata sa ugraviranim inicijalima, futrolu za upaljač takodje sa inicijalima i deo lanca tog istog sata raskošne filigrantske izrade.  Lilo, rekao je tada mojoj majci uzmi ovo i napravi detetu nakit. Ni mama tada, a ni ja mnogo kasnije nikada nismo ni pomislile  da pretopimo te dragocenosti. Eno ih i sada u malenom belom neseseru sa perlicama... I čudo jedno kako mi nije ni palo na pamet da  zapravo ceo naš život, cela naša dva života čuče spakovani u jednoj aktn-tašni sa nekoliko pregrada i duplim dnom. Još čudnije što mi to uopšte ne smeta. Meni, pomalo romantiku, hedonisti, realisti i nadrealisti. A ne smeta mi jer sam shvatila da mogu da razmotam sve to u svojoj glavi i napravim desetine priča propraćenih istim brojem emocija. Aktn-tašna, dakle, ima i nevidljive pregrade kao starinske kutije za nakit...

Danas, ja stavljam u vazu baštenske ruže nejednakih veličina i prepune trnja, ali mirišljave i lepe u svojoj običnosti, potom nazdravljamo domaćom višnjevačom koju pravim samo za njega jer to je gotovo jedino alkoholno piće koje pije, osmehujemo se i skoro da i ne pričamo. Osim tih nekoliko ljubavnih reči koje smo godinama uglavnom prećutkivali. Potom neko vreme ćutimo jer smo zapravo sve već odavno rekli i sada uživamo u tim trenutcima kada nam reči gotovo i ne trebaju kada se pogledima sasvim jasno razumemo i uživamo, ne u nekoj romantičnoj večeri uz sveće, ne uz torte i djakonije, jednostavno uživamo obučeni u trenerke i papuče, sedeći jedno pored drugog i razmišljajući svako za sebe a zapravo znajući da mislimo isto...