Merenje vremena

Vreme uopšte nije relativan pojam iz perspektive deteta. Jer dete misli kako roditelji imaju odgovor, formulu i kontrolu za sve i nad svim, pa tako i vremenom. Ja sam to doživela kroz simbol majčinog ručnog sata. Bila je to ruska "Slava" minijaturni pozlaćeni ženski sat sa tankim crnim kaišem od kože. Što je sat manji - to je vreme preciznije, mislila sam, kao da stakleni prečnik poklopca odredjuje kada i šta se radi. I sve dok sam o tome razmišljala na taj način osećala sam se bezbedno, sigurno i na nekom svom, stalno pripadajućem mestu.

Onda je nastupio jedan period mog života kada sam to znamenje sasvim zaboravila - kao vakuum u kome se o vremenu i ne razmišlja i kada ti ono nije potrebno ni za šta jer se stvari dešavaju lako i spontano. Kao da si ti ona tačka, onaj centar u koji su pobodene kazaljke i kao da je sve uvek tu za i oko tebe - na istom odstojanju.

A potom sam u svojoj trideset prvoj jedne hladne aprilske noći otišla u porodilište a kada sam nakon tri dana izašla sa svojim sinom uputila sam se pravo kod majke čekajući da se naš novi, iznajmljeni stančić uredi. Majka me je zagrlila desnom rukom, poljubila u oba obraza i u glavu i ćušnula mi u ruku kutijicu u kojoj se nalazio onaj isti maleni sat i tog trenutka primetila sam kako kazaljke sasvim lako ispadaju iz poklopca i kako vreme polako ali sigurno postaje ono što zapravo i jeste: stalno i prolazno, rano i kasno, postojano i relativno. Neumitno. Odgovorno. Tokom života. I kasnije...tokom smrti. To sam osetila tri godine potom, ponovo je bio april, na Novom groblju u Beogradu dok su me prožimale Mokranjčeve rukoveti i dok sam sahranjivala svoju majku...

I kako god merili vreme: razmakom izmedju Novih godina i godišnjih odmora, radne sedmice i vikenda, jutra i večeri, ono vam pomalo beži.Sve redje ga hvatate, sve češće ono isklizava. S toga sam počela da ga pomeram. Da. Na primer, sada ovo pišem a pre toga sam pričala sa mužem i decom a pre toga smo jeli lubenicu a pre toga smo išli u Herceg Novi...stop! Stop! Razvijam svoju hercegnovsku priču deo po deo. Mogu je rekonstruisati do u detalje. I spakovati u svoj kofer i raspakovati je tamo, duboko u kontinentu i prosuti po svom nestalom Panonskom moru. Sutra ću, eto, svoj dan započeti baš od tog mesta sa Škvera. Proći će nekoliko dana pa i sedmica a ja ću se vratiti toj priči i ovoj julskoj sredi u kojoj jezivi pljusak pokušava da je spere. Sačuvaću je zauvek. 

Kad naučiš da čuvaš ono što voliš ma to bili i mali naizgled nevažni razgovori sa mužem tokom šetnji rivom, sačuvao si svoje vreme, sve dok te ono ne potroši...