Priča o drveću

Ispostavi se da ih ima nekoliko: hrast, leska, dunja... Celog svog života bila sam ubedjena da je „moje“ drvo čempres, kad – iznenadjenje. Ok, neću nipošto odustati od čempresa jer ga volim onoliko, jer sam mu se divila još kao mala, jer mi uliva nekakav poseban mir, jer mi taj opor miris sasvim prija i jer je na Van Gogovim slikama veličanstven. Nije li dovoljno? Ali zaintrigirao me je ovaj člančić pa reših da se pozabavim i tom tvrdnjom, te odoh u Narodnu baštu – divan park prepun raznovrsnog drveća.

Ideja o hrastu nije daleka mojim mislima – hrast je u arhetipu Slovena. A da izgleda moćno, izgleda. Kaže se da hrast raste sto godina, živi sto godina i umire sto godina. Dovoljno za poštovanje. Iako, ruku na srce, meni je svako drvo milo i svaka šuma lepa. Sedoh na klupu. Hladno. Dan divan, sneg se topi, sunce sija, raskopčala sam jaknu ali klupa baš i nije za sedenje. Ok, neću dugo. Prebiram po glavi ono što sam davno čitala i pokušavam da složim slike dok gledam ogroman hrast – lužnjak koji je tačno naspram mene. Razmišljam koliko li može biti star, znam za jedan na Cvetnom trgu u Beogradu koji je najstariji u gradu, ali ovaj ovde deluje mi veći, raskošniji možda i zbog svog prirodnog okruženja bez bedema kuća i zgrada, autobusa i gradske gužve. Izgleda zaista impresivno u ovom zimskom pejzažu rasterećenom titraja lišća, previše ljudi, cike, šarenila – stoji kao kralj. Zamišljam kako su nekada možda baš tu ljudi pravili svoja šumska svetilišta u kojima su stajali kumiri koje su kasnije, primanjem hrišćanske religije zamenile ikone „domaćih“ svetaca i tako napravile kompromis sa mnogobožačkim verovanjima. U suštini, čovek je i dalje paganin. Ustadoh sa klupe i vratih svoje misli drveću. U šumama svetih hrastova, Sloveni su ložili takozvanu „večnu“ vatru, ogradjenu drvenim plotom kao zaštitom od životinja i zlih ljudi. I tu bi potom starešine većale o potrebama svoga plemena, svoga roda. Tu su se donosile mudre odluke, tu u dodiru sa zemljom, vatrom, vazduhom i drvećem. Nikakve velelepne zgrade, kancelarije, stolovi u duborezu i kožne garniture. Pitam se, kakve bi odluke doneli ove nove „starešine“ da ih ko posadi iza ograde pored vatre ispod velikog hrasta. I ko bi i kako medju njima samima probrao dobre od zlih? I potom, da li bismo bili bolji ljudi, uspešniji, privrženiji jedni drugima? Da li se ta energija hrasta kojeg su smatrali za drvo života prenosila i na potomke? Da li je to skrivena poruka onog članka u novinama s početka priče: idi, zagrli svoje drvo, napuni se energijom da se prisetiš ko si, gde si i zašto si? Jer hrast predstavlja simbol snage, mudrosti i duhovnosti. Kelti su pravili krune od hrastovog lišća kao nagradu onima koji spasavaju tudje živote, a hrišćani ga takodje prisvojiše kao simbol Isusa Hrista, kao izvor snage u nevolji i časnost u veri.I danas postoji verovanje da izmedju male i velike gospoine treba sakupljati hrastovo lišće i tako zaštiti kuću i porodicu od svih nevolja, a takodje i brati izdanke imele i koristiti ih u lečenju.

Narod kaže da čaj od 15 grama hrastove imele sa četiri litre jakog crnog vina treba kuvati desetak minuta te piti u stanju rastrojenosti i živčanosti, te razmišljam da preslikam ovaj recept na forum „živčenjaka“ da se podsetimo iz prve ruke kad nam zapne! 😉😁

Aj'mo živke moje drage, ako će nas ovo prizvati k svesti kad se obesvestimo 😉 , navalite! 😁 Jest da je ovo čaj od ružica al mi ćemo se pretvarati baš kao da smo upriličili po jedan od hrastove imele. U zdravlje! 😉

I odoh da zagrlim hrast. Kažem mužu da me „uslika“. On dovikuje – Micooo, ne vidiš se ti skoro uopšte. Ja „odvikujem“ - zlo i naopako da se ja vidim od ovolikog hrasta, pomislio bi neko da si oženio King-Konga! 😛 Slikaj! Škljoc, evo ga. Sneca i hrast lužnjak! 🙂

Da l sam se prožela dodatnom energijom nemam pojma, javiću vam uskoro. Al' da čovek oseti neku lepotu kad dodiruje izdanke Prirode – oseti!

 Na obali Tamiša, vrbe su dominantne , ova je snimljena prvog dana proleća sada već prošle godine.

Vratili smo se kući i sad mi crv ne da mira, još bih nešto da iskopam o hrastovom drveću ali onda mi pade na um jedna vest od prošle ili pretprošle godine, zapravo čitava polemika propraćena medijima o seči starog hrasta u jednom selu pored Gornjeg Milanovca, gde je naš "čuveni" graditelj Velja Ilić hteo da sagradi autoput i fikne hrast ko maslačak! E žitelji sela Savinac napraviše živi zid oko hrasta i tako danima. Diglo se i staro i mlado! Ne damo hrast! Nije ovo tek neko stabaoce pa da ga iščupamo i presadimo tamo negde! Ovo je hrast čiji obim prelazi osam metara a krošnja gotovo četrdeset! Hrast koji je preživeo i Turke i Nemce i gromove i olujne vetrove a sad će mu neki Velja doći glave ne bi li izgradio Koridor 11. Neće da može, kažu seljaci.

https://www.youtube.com/watch?v=0Rwu6ei5U24#t=17

I onda, kako to već biva, počeše nagodbe, pogodbe, obećanja, laganja i sve što ide i polako ali neumitno odmiče „starešine“ od mudrosti, časti i arhetipa, onog svog, slovenskog...

E pa znala sam. Znala sam tačno da u onome što se zove „nešto moje“ u ovom slučaju to je drvo, mora da bude neke začkoljice, nekih prepreka i teškoća, nekih sekiracija. Ne mož' meni život da teče ko mleko i da sve bude potaman. Nije moje drvo trešnja il kakva jelka. Nego baš hrast oko koga se eto i danas dešavaju bure i nepogode, koji prate i lepo i ružno tek da se zameša... I s toga ću napraviti preokret u ovoj priči, ne napuštajući „svoj“ hrast, vratiću se i „svom“ čempresu, pa kud puklo...

 Dopisano 27.06. 2015.

Volela bih da ova priča nema tužan epilog, ali ovih dana intenzivno se govori o "solomunskom rešenju: hrast u Savincu biće posečen a njegov deo nakalemljen na drugi,mladi hrast i tako će ovo drvo "ostati da živi"... E šio-mi-ga-djura!! Nije nego! Ovaj THE HRAST star je 600 godina!!! Šest stotina!!! Meštani su ogorčeni, ljuti, tužni. Izvodjači radova ( puta ) je firma iz Azarbejdžana koja odbija da iseče ovo drvo. U narodu postoji verovanje da će onoga ko zamahne na hrast sustići prokletstvo te se i izvodjači kolebaju, a da li će se neko prihvatiti ovog posla, ostaje da se vidi...