Baš kada sam pomislila kako postaje monotono, pojavio se putopisac, sanjar, čovek sa srcem dečaka, kosmopolita, umetnik, pomalo filozof, istraživač, tragač...pojavio se nov lik sa nickom vanzemaljca iz stripa koji je razbio tu monotoniju, oduvao je bez vidljive namere da unosi išta novo osim sebe i svojih delova jave, snova, prašnjavih cipela i lucidnih misli...Obično se posveta piše na početku, ali ja ću je napisati na kraju iako se već naslućuje...
Proleće je doba kada ja generalno prebiram po stvarima bilo da su one u kući, na policama ili u ormarima, na terasi ili u računaru. I tako pred mene jednog aprislkog dana ispade parče Gruzije! Pročitam. Oduševim se. Napišem ipak pomalo uzdržan komentar, afirmativan ali ne sa puno reči. Ne znam o kome se radi. Šaljem mail Uni i Taši svojim drugaricama: jeste li čitale? Ko je ovaj lik? Čitale naravno, delimo mišljenje. Ok. Čekamo drugi članak. Ispade Marokanska priča, jedna, druga, potom Katalonska, Španska, Danska, nizale su se jedna za drugom. Uključujemo se svim srcem, komentarišemo pod tekstovima a naravno i medjusobno. Kakve asocijacije! Kakvo oko za detalje! Uživam. Volim kada pisac jednu sliku zastalu u predelu i vremenu pretoči u priču i tu impresiju prospe pred čitaoca ne zadržavajući išta. Volim kada su priče nepreradjene kad iz njih ispadaju ponekad i naizgled neshvatljive reči. Ono što pisac daje a čitalac prima ne mora obavezno uvek biti isto. A i čitalac često voli da se vraća omiljenom štivu, da pronalazi nove poruke i rešava zagonetke.
A onda smo došli do Armenskih priča... e ta me je takla onako svojski i tu sam razvezla svoje slike i utiske, svoja razmišljanja i emocije i odoh toliko u širinu da sam komotno mogla i da napišem članak ispod članka... I ceo taj mali ciklus koji zaokružuje Azarbajdžan, Gruziju, Jermeniju potom Tursku, nagnao me je da mislim o putovanjima o ljudima koji mogu biti bliski a da se nikada nisu ni sreli, o istraživanju sopstvenih dubina i taj brod, taj usidren brod zaplovio je a da nije napustio pristanište. Trebalo je da udjem u Kurdsku priču pa da shvatim da je kamen za koji se vezuje moj brod zapravo uvek tu, pored mene. I da kad moj brod i ja zaplovimo, mogu da ga ponesem sa sobom do nekog drugog pristaništa. Kamen na rasklapanje. Kamen za poneti. Kamen za ostati...
Redjaju se priče i ja dalje uživam u svakoj. Sad sam već razmažena i čekam da osvane nova kao kad sam kao dete petkom čekala Politikin Zabavnik ( a otkriću vam, kupujem ga i čitam još uvek! ). Zovem Zmaju i Unu, preplićemo te priče, tumačimo ih, prevodimo na razne jezike, razmenjujemo sopstvene utiske i slažemo se u jednom uvek: on mora da pretoči svoje priče u knjigu. Kao što škrinje čuvaju blago tako i knjige i njihove korice čuvaju reči, pa bile one od kozje kože, teške ili lake za pakovanje i nošenje, za slanje poštom ili nemu plovidbu, one su potrebne i važne.
Dodjosmo tako do ključnog trenutka kada sam pročitala Kavkasku priču koja mi je izmamila gomilu suza.
- Ti plačeš, dušo? - upitao me je muž. - Ne. Ne plačem, samo mi teku suze. Jer ako sada moje suze ne poteku onda će se usidren brod nasukati. Teku mi suze jer sam upoznala jednog dečaka i njegovog oca. - Ko je taj dečak? Gde je on? - upita me muž što je nežnije mogao. - On više nije dečak, odrastao je, a njegovog oca više nema i sada ga kao sena prati dok putuje, bdi nad njim i pridržava mu brodsko uže dok mu iz džepova ispadaju časovnici, sve dok dečak ne pronadje kamen da brod priveže. Ali to nije uvek lako jer dečakov usidren brod plovi... Danas sam pročitala najintimniju od svih priča koju je moj novi prijatelj podelio sa nama. I onda su se pojavili neki ljudi da kažu kako je slika ružna i zla a da priču nisu ni pogledali. Oni su tog dečaka osudili a nisu ga ni upoznali. I ja sam onda sa svojom Zmajom i Unom spustila maleni čamac za spasavanje da se slepi putnici ukrcaju i odu sa našeg pristaništa. Da se spasu tamo negde kud god pošli. Mi ostajemo ovde da čuvamo brod. Da sanjamo vodu i plovimo po snovima.
I tako preko Irske i Švedske dodjosmo opet do neizbežnih Kurda i njihovih malih, običnih života, nevidljivih ispod površine vode osim ako ste u brodu koji može da plovi dok stoji. Dodjosmo do devojčice i njene senke kojom se umrsila i to me je snažno asociralo na svog sina i njegov doživljaj senki dok je bio još sasvim mali. Ponovo osetih tu bliskost koju čitalac oseća dok tumači piščeve reči i povremeno sebe stavlja u ulogu pisca. U brodu koji plovi dok stoji.
I iz te perspektive potpuno je jasno kako se jedna istanbulska knjižara pretvara u voz. A taj voz ne slučajno vozi do poslednje stanice koja je Gare de l'Est u Parizu. A tamo je u blizini jedan maleni hotel sa velikim imenom Grand Hotel u kome sam ja pre mnogo godina čuvala brodsko uže za dečaka koji je istrčao na peron. Putevi se ponovo ukrštaju.
Pa jasno je dakle da smo opet u Parizu i to nije slučajno. Jer pogledajte, eno broda koji je vezan a plovi. I na njemu piše L'eau et reves ( Voda i snovi ). A pored njega izranjaju ulice, pesnici, mačke i prijatelji...
Ovaj članak naravno posvećujem tebi, Silver.
Piši. Plovi. Putuj i vraćaj se. Zaranjaj i izranjaj. Mi čekamo. Mi nismo uvek tvoje prijateljice koje ti pišu komentare. Ponekad smo ono kamenje koje čuva tvoj usidren brod i s toga ne treba da brineš. Samo piši.
:(Još nema komentara