Zrnce: kako je nastala knjiga...

Sigurna sam da se u svakom od nas krije gomila najrazličitijih priča. Kad kažem - najrazličitijih - mislim i na žanrove i na vlastito životno doba i trenutke u kojima su ispričane. One uvek imaju jednu nit i povezane su i onda kada ne izgleda tako. Ali ponekad jednostavno ostanu u nama i nikad ih iz svojih duša ne preselimo na papir. Razni su razlozi za to i sasvim je verovatno da bi i ove priče imale sličnu sudbinu da se nije dogodilo ono što se dogodilo...

Dugo sam čekala svog sina. Sada, kad se sporečkamo oko nečega kažem mu kako me je zavitlavao još i pre no što se rodio i kako je naravno izabrao THE trenutak kad će se ispiliti! 😉😁 On se na to samo nasmeši, ne bez izvesnog zadovoljstva ali sa, njemu  tako svojstvenom, dobrodušnošću.

Godina 1993. Zlo zla. Novac vredi manje od papira na kome je odštampan. Ljudi  se dele na one koji žele da prime platu u parama i one koje bi radije u svinjskim polutkama. Nas niko nije ni pitao, to je pravilo važilo za "važnije". Ja sam  primala keš i to "u komadu" ali sa sedamnaest dana zakašnjena u odnosu na svoje koleginice. Pa sam, kada stigne i ta moja mesečna porodiljska plata za nju mogla da kupim 750ml mleka. Dakle ni ceo tetrapak! Mnogo godina potom, kada razmišljajući o nekim statusnim problemima na poslu pomenem sindikat s rečenicom " ne služi sindikat da nabavlja lukac i krompir već da zastupa zaposlene..." setim se da mi je te davne '93 i te kako dobrodošao sa sto kila krompira i nekoliko desetina kil'a testenine. To nas je spaslo gladi. Bukvalno.

Dete sam "opremala" od samog trenutka začeća, kupovala svakog meseca po nekoliko pelena i drugih sitnica, a inflacija koja je  polako postajala galopirajuća još uvek nije dobila onaj prefiks "hiper". Joooj, govorili su mi na poslu - ne valja se! Ne valja  nerodjenom detetu kupovati stvari, kao da slutiš neku nesreću!... Razrogačila bih oči u čudu i neverici: da li to govore moji prijatelji, obrazovani ljudi koji su uporno pokušavali da me nagovore da barem vežem crven konac oko ruke kad sam već tako bandoglava! Ne valja da se dete rodi pa da nemam u šta da ga umotam! odgovarala bih i naravno radila po svom.

Na porodjaju stani -pani, na kraju ko u priči, sve se srećno završilo ali to me je koštalo mleka pa sam iz porodilišta pravac morala u apoteku po Aptamil. Ok, odrasla su i neka druga deca na tome. Prolazi mesec, drugi i ja polako shvatam da neću ispratiti taj tempo. Svu uštedjevinu od nekog nasledstva koju sam dobila od oca, koji je od mog najranijeg detinjstva živeo nekim drugim životom, dala sam gazdarici i platila godinu i po dana stanovanja. Ona tog juna ode na Karipska ostrva a ja u sindikat po krompir. Ok. Neko nije imao ni sindikat. Lako se utešim. Dete mi je zdravo, lepo i ništa drugo mi nije toliko važno. Ali, nekako, ne nazire se kraj. Pored mog naselja je takozvani "paorski kraj". Tu žive domaćini koji još uvek obradjuju zemlju, imaju stoku, živinu, mašine...Tako natrapah na baba-Dragu koja je imala jednog pijanog sina i jednu prelepu kravu. Zdravu kao dren. Mleko s tri prsta kajmaka. Rascmolji se baba-Draga na mog sina s azurno plavim očima, dade mi kantu mleka i reče: Dodji svakog dana, plati kad imaš, kad nemaš -nemoj. Onaj moj, vrag ga odneo neće ni da se ženi, unuče da imam, odavno mi je vreme! Šta je moj pokojni muž stekao, za koga je radio od jutra do mraka? Onaj sve propije grom ga ubio da ga ne ubije! I sipaj vodu u mleko da ti dete ne dobije grčeve...

Protutnjala je godina a i ono "i po". Dobili smo otkaz od gazdarice. Pa dobro ionako više nemamo ni žute banke. Došao je Avram sa svojim dinarom, ali meni stiglo bezbroj čekova na naplatu. Zajmim marke. Ajde, samo neka krene da može da se diše. Vratićemo. Preseljavamo se kod moje bolesne majke sa delom nameštaja, ostalo ostavljamo po garažama i šupama svojih prijatelja. Tu provodimo neko vreme a onda nalazimo odličan stan po neverovatno niskoj ceni. Zakupljujemo ga. Ispostavilo se potom da je moja mama bila razredna starešina gazdaričinoj sestri. Dobijamo popust. Radujemo se. Ali i dalje škripi. Razmišljam kako nemam apslolutno ništa što bih ostavila svom detetu. Osim onih svojeručno pisanih i ilustrovanih svezaka - "radosnica" koje sam mu pravila s bezmernom ljubavlju.  Napisaću mu priče. Ostaviću mu knjigu. Knjiga je malo blago koje može da se ponese u koferu ili džepu, u glavi i srcu. Baba Draga je svom jedincu ostavila imanje, stoku, traktor, kuću i mašine, ali je nesrećna. I on je nesrećan jer to očigledno nije ono što bi želeo i naliva se od jutra do mraka. Ona bi sada sve to sigurno menjala za nekoliko stranica knjige koju će iz svog toplog seljačkog krila čitati svom unučetu. Ali sudbina joj je podelila neke druge karte. 

Pisaću mu priču po priču. O dečaku i za dečaka. Napraviću mu još i nekoliko malih albuma sa ilustracijama, sa njegovim crtežima kad bude počeo da ih stvara, slikama iz časopisa, zanimljivim tekstovima. Učiću ga da se život živi sada i odmah ali uvek sa malim osvrtom u prošlost i poglednom u budućnost. Da se mnoge stvari mogu steći i isto tako izgubiti. Ali da postoji uvek, uvek ono zrnce u svakom od nas koje je dragoceno, neuništivo i važno. Zrnce koje u teškim vremenima uliva nadu, veru u dobre ljude, u porodicu i prijatelje u sve ono lepo i dobro. Zrnce koje je neprolazno...