Zrnce: Stara fotografija

Desilo se da je ponovo osvanuo dan kada Lule nije znao šta bi radio, ali nikako nije hteo da se susretne sa gospodja - Dosadom, pa je brzo seo na pod i sa najniže police izvukao albume sa fotografijama. Pažnju mu je privukao jedan stari požuteli albumčić tvrdih kartonskih korica povezanih svilenim rezeda kanapom sa kićankom. Pažljivo je zavirio: na prvoj stranici nalazila se smedja fotografija male devojčice sa šeširićem u kratkoj čipkanoj haljini. U ruci je držala šećerlemu u obliku automobila, a pokraj njenih nogu stajala je najveća lopta koju je do tada video.

- Voleo bih da je poznajem, pa da se malo poigramo tom božanstvenom smedjom loptom - pomislio je zaneto.

- I poznaješ me, a lopta nikako nije smedja već crvena; smedja je samo slika - osmehnu se devojčica. On je pažljivije pogleda, pa brzo upita: Kako se zoveš? - a kad dobi odgovor ushićeno produži - isto kao moja baka!

- Ja i jesam tvoja baka. Zapravo, sada još nisam, ali ću sasvim sigurno biti. Ovde, na ovoj slici sam samo devojčica. Ako zbilja želiš moju loptu možemo da se dobacujemo - reče ona.

- Zar to nije pomalo dosadna igra? - upita Lule oprezno plašeći se da je ne naljuti.

- O, ne, nikako - veselo mu odgovori - naprotiv, to je vrlo zgodna igra, jer za to vreme možemo da ćaskamo - doda.

- A...kako da te zovem? - zbunjeno promrmlja, sve je pomalo čudno, zar ne?

- Pošto sam već ovde ne moraš da me zoveš - upade mu u reč i dobaci loptu. On odluči da najpre isproba devojčicu bacajući joj loptu čas visoko, čas nisko ili malo ukrivo, ali ona je svaku njegovu loptu hvatala veoma spretno, pa je ubrzo prestao da razmišlja kako da je nadmudri i njihova igra postade ritmična i skladna.

- Šta želiš da znaš? - upita ga otvoreno.

- Ma ništa - odgovori on neubedljivo i dabome, ona ga odmah prozre - da je ništa kao što kažeš, ne bi otvarao album.

- Dobro. Ali prvo mi reci jesi li ti zaista moja baka ili nisi? Jer zbilja je neobično... - ali ona ga prekide pitanjem - Koliko imaš godina? - Pet. - odgovori Lule smeteno.

- I ja! - odvrati ona veselo.

- Znači ti nisi moja baka?

- Znači da sada imam pet godina, šta još želiš da znaš?

- Kakav ukus ima ta šećerlema?

- Probaj - ponudi mu ona uz osmeh.

- Mmm... reče Lule oblizujući se - ima ukus limuna i meda - zaključi pa produži - želeo bih da znam šta sve voliš, gde živiš, kakva ti je kuća, imaš li dvorište, japansku ribicu, koju priču voliš, jesi li srećna...

- Polako - prekida ga - suviše pitanja. Ne mogu na sve da odgovorim.

- Zašto? - upita pomalo razočaran.

- Zato što je tako bolje. Ponekad neke odgovore možemo i da zamislimo, zar ti to nikada ne radiš?

- Baš naprotiv! Ja to stalno radim! - uzviknu Lule - ipak, ponekad volim da znam, sigurno, tačno da znam.

- Dobro. Onda ću da ti ispričam nešto što ćeš da znaš sigurno i tačno, a ostalo zamisli, predpostavi ili jednostavno izmisli! - on samo klimnu glavom u znak prihvatanja a ona produži:

- Živim u velikoj lepoj kući, dopola obrasloj u bršljan. Moja mama kaže da to ima svojih loših strana, posebno leti jer se često dešava da nam kroz prozore ulaze razne bubice, gušteri, čak i po koja žaba. Moja sestra i ja ne mislimo da je to baš tako strašno. Voliš li guštere?

- Obožavam ih - odgovori Lule pa reče nestrpljivo - pričaj dalje.

- U kući je nameštaj koji možeš da vidiš još samo u starim filmovima ili nekoj antikvarnici. Pred ulazom su izlizane kamene stepenice i maleni vrt prepun raznog cveća. Iza kuće je vinograd kojim se pruža žica, na njoj je prikačen dugačak lanac - vlasništvo našeg vučjaka. Pomalo ga se plašim jer nije naročito umiljat, jede samo kad mu tata odnese hranu i samo u njega ima poverenja. Sestra i ja smo malčice tužne zbog toga ali tata nam je objasnio da je pas čuvar vinograda i da se nikako ne sme razmaziti jer bi onda prestao da čuva... Imaš li ti neku životinju?

- O, da, imam japansku ribicu, divno se družim sa njom. A ispred zgrade imam i neke ptice koje tu dolaze, bube, paukove, puževe, gliste, leptire, mrave...pričaj mi još, šta voliš?

- Volim kad je nedelja, kad moj tata ne radi pa svi zajedno krenemo u šetnju. Volim da se igram loptom, lutkom, čigrom, volim svilene bonbone!

- Fuuj! - prekide je - Nisam ni znao da svilene bube mogu da naprave bonbone!

- Pa i ne mogu, baš si šašav! Te se bonbone tako zovu zato što su sjajne, glatke i lepe, a inače se prave od šećera i malo boje za kolače kao i druge.

On se nasmeja i razdragano reče - Baš je sa tobom zabavno! A šta je bilo posle?

- Posle čega?

- Posle ove priče. Kad si malo porasla, kad si pošla u školu i posle. - nestrpljivo je rekao.

- Posle, to je druga priča. Moraćeš da okreneš list albuma.

- Ali onda više nećemo moći da se igramo loptom! Možda mi se neće ni dopasti neka nova igra. Možda je uopšte neće ni biti. Možda više neću moći da maštam sa tobom - reče Lule zabrinuto.

- Možda - odgovori ona mirno - ali je možda tako i bolje. Ponekad treba znati kad je dosta. A nešto si već i naučio, zar ne?

- Dabome. Naučio sam da uvek postoji pre i posle ali i sada i da je vreme vrlo lična stvar - odgovori Lule pa nežno sklopi korice albuma.