A mozda i vas ili vasa..?!
Desilo se to negde,sredinom sedamdesetih, kad sam bila vec velika telom, a dete u glavi! U vreme kad sam raspuste provodila kod dede i bake, a gde bi se na drugom mestu provodili lepsi raspusti, nego tamo, gde si najvoljeniji! Jednog toplog letnjeg dana, setajuci ulicama, dok je ugrejani asfalt blago jonizirao vazduh, koji je treperio, naidjem na sestru od ujaka! Mladja je pet godina od mene, a kod dece su te razlike u godinama, kao sto znate, bas vidljive! "Seko dodji da vidis sta smo nasli!"-sva zadivljena pronalaskom, pozvala me je. I ja, kao velika sestra, zastitnicki podjem za njom! Gomila dece iz zgrade, moja sestra i ja, krenemo u zapusten podrum zgrade u kojoj su stanovali! Kad tamo, u jednom uglu, malo belo-crno klupko! Moja slabost prema tim, meni, tako dragim zivotinjama, natera me da ga uzmem u ruke, i onako drhtavo, privijem uza se! Mali psic, beo sa crnim flekama! Sta da radim? Bezbroj malih ociju uprtih u mene! "Da ga odnesemo kod dede u dvoriste!"-razmisljam glasno, jer jednostavno, vise ne mogu da ga ispustim iz ruku! "Ali deda ne voli ni kuce ni mace po dvoristu!!!Sta cu sad!!!" Ma zamolicu ga ,mozda se i njemu ,kao i meni, nama, dopadne!... Ma molicu ga!!!" ...
I tako, gomila dece, sestra i ja na celu sve te povorke, krenemo ulicama, pa u dedino dvoriste! Doceka nas dedin upitno-nervozan pogled! A kako i ne bi kad mu se dvoriste odjednom napunilo decurlijom! Ipak imao je dovoljno strpljena da me saslusa, ustvari, da cuje sta sam to naumila! Opazio je malo klupko u mom narucju!? Krece moja molba i to kako cemo mi da se brinemo o malo kucencetu, kako cu ja da preuzmem najveci deo posla(posto sam najstarija), kako je divno, malo, slatko...I svi me gledaju i slusaju, a ja brbljam i brbljam...i...valjda, da prekine sve to, mozda i zbog toga sto je puno voleo svoje unuke i video koliko im je stalo do toga, a mozda se i njemu dopalo to lepo malo klupko, mozda i zbog svega zajedno, strogim glasom progovori:" Moze, ali sam ako je muzjak! Necu da mi se vrzmaju kucici po dvoristu!" Ko je smeo i da pomisli drugacije! Svi silni "eksperti" povicemo:"Musko je, musko je!" Mada nismo znali ni gde "to" da utvrdimo! Da prekine svu tu napetost, ujak, onako, sa strane, dobaci:"Nek se zove DZeki!" "Da, da, DZeki!"-jedva smo cekali da potvrdimo boravak malog kucenceta u dvoristu!
Tog leta DZeki je bio prava mala atrakcija za dedine unuke, a i za svu decu iz zgrade koja su ga povremeno obilazila! Mislim da je deda jedva cekao da se raspust zavrsi, da bi imao malo mira u svom dvoristu! Naravno i DZeki sa njim!...
Sledeceg raspusta, kada se auto zaustavio ispred kapije, docekao nas je lavez DZekija! A kad sam izasla iz auta, njeno radosno cvilenje i poskoci! Nije me zaboravila! Da, nije me zaboravila! Bila je zenka! A deda, njen pravi gazda, sav zadovoljan, dok ga ona slusa i skace mu uz nogu! Lepa, mala, poslusna, odana! Pratila je dedu svuda, jurila za njim dok je vozio bicikl i isao u vinograd, igrala se s nama i mi s njom, pratila nas je kada bi smo obilazili trgovine i cekala nas ispred njih, strpljivo i mirno! Ako bi smo se negde duze zadrali,narocito kad su posete bile u pitanju, vratila bi se sama u dedino dvoriste, tamo bi je nasli! Nikad nije isla na povez! Bila je svuda sa nama i oko nas, svuda sa dedom! Deca iz zgrade su je vec zaboravila, ali mi, nismo mogli bez njene lepe njuskice! Cak ni deda! Ulazila je u auto i vozila se s nama, gde god bi isliI, cak i u ribolov s ujakom! A deda,... kad god bih dosla, podsecao me je kako sam ga molila, drzeci je u narucje: " Eto, sta mi uradi! Sad ne mogu bez nje! A kad tebe nema, ona me uvek podseti na tebe!!!"
Na nasu i njenu ,srecu ili nesrecu, nije mogla da ima potomke! Deda je zalio!? Da,sada mu je bilo zao! Govorio je, da svako zivo bice zeli da ostavi potomstvo, a eto, ona ne moze! Bilo je i nama zao! A ona, kao da se zbog toga jos vise vezivala za dedine unuke! Ili se to nama samo tako cinilo, jer smo je neizmerno voleli! Toliko, da je cak i moja mama, koja je od svakog psa i macke skakala u stranu, u rana jutra, dok je ispijala jutarnju kafu u dvoristu, a DZeki se provlacila kroz kapiju, posle nocnog lutanja, razgovarala s njom tepajuci joj:" Gde si to skitala svu noc! Skitnice mala!" A ona joj se motala oko njenih nogu, cvileci, kao da trazi oprostaj za svoje grehove!" Slatka, mala, jedinstvena!
Pocetkom osamdesetih,deda se razboleo. Bolest teska, neizleciva. Jednog toplog avgustovskog dana nas je napustio.Nas i DZeki. Tugovali smo svi. Dedini unuci i dedina DZeki. Pricali smo o dedi i plakali, cutali cmo o dedi i plakali i cutanjem jos vise pricali. Mi i DZeki, koja je svoju tuznu glavicu, tuznih, uplakanih ociju, prislanjala na nasa stopala i kolena! Da utesi nas i sebe!
Nasa prva poseta dedinom grobu i DZeki sa nama! Nije bilo potrebno da je pozovemo-sama je jurnula u auto i scucurila se pored nasih nogu! Na groblju je prva "izletela"iz auta i jurnula! Uzalud smo je dozivali! Nestala nam je s vida! A kad smo dosli do dedinog groba, zatekli je kako lezi preko njega, svim svojim telom!
Izdrzala je tako nekih godinu dana, prateci baku do groblja, setno se poigrala sa nama i bila tuzna... ponekad sama,... ponekad privijajuci se uz nas.
Sledeceg dolaska,... nije nas cekao njen lavez, kao uvek do tad. Pomislila sam da se negde zanela po dvoristu, pa sam je dozivala! Nedostajalo mi je njeno skakutanje i veselo cvilenje! Dozivala je, pitala gde je! Odgovor je bio bakin oboren pogled! Moje suze, i ponovljeno pitanje kroz suze! I ujakov tuzan, uzdrzan glas : "Uginula je!" "Kako?! Zasto?...!", "Sada je sa dedom!".. .Shvatila sam!... Da sada je sa dedom... I to zauvek! Moja, nasa, dedina DZeki! Sada je zauvek sa dedom. Njeno malo,a veliko srce nije moglo da izdrzi toliku tugu!
:(Još nema komentara