Brisuci prasinu s knjiga i menjajuci im raspored, iz jedne mi skliznu na pod presavijena, vec blago pozutela, dva papira, nekad, istrgnuta iz sveske! Podignem papire i otvorim, da, cisto, iz radoznalosti, vidim sta je na njima zapisano...
...i gle cuda, stara secanja na gimnazijske dane! Moja nekada, omiljena pesma, koju sam prepisala u svesku za skolske zadatke, pa, kako, sa godinama, nagomilane stare, sveske,pocnu da smetaju i zauzimaju dracoceno mesto, listove sam istrgla, jednostavno, morala sam da zadrzim prepisanu pesmu; a svesku bacila...I sada posle toliko godina je citam, i po koji stih govorim na pamet... Nije se zaboravilo! I sto je najbitnije, cini mi se, da sada, jos bolje shvatam, stare i vecne, stihove Milana Rakica! Ovog puta sam pozelela da ih podelim sa vama! Neko ce ih se mozda setiti...neko ce ih mozda procitati po prvi put...Ipak, vredi posvetiti im par trenutaka!
Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,
stoji kao spomen iz prastarih dana.
Njegovu sam skripu kao dete cuo,
stara, gruba sprava davno mi je znana
Jedan mali vranac okrece ga tromo,
mlaksao davno od teskoga truda,
vuce bedno kljuse, sipljivo i hromo,
bic ga bije, ular steze, zulji ruda.
Vrance! Ti si bio pun snage i volje,
i dolap si stari okretao zivo;
tesila te nada da ce biti bolje;
mlad i snazan, ti si zlatne snove snivo.
Al' je proslo vreme preko tvoje glave,
iznemoglo telo, malaksale moci;
poznao si zivot i nevolje prave,
i julijske zege, i studene noci.
O, kako te zalim!-Gle suze me guse,
olicena sudbo svih zivota redom!-
Tebe, bracu ljude i sve zive duse,
jednake pred opstom, neminovnom bedom...
Podne. Ti bi vode.Ko ce ti je dati?
Tu kraj tvojih nogu zuboreci tece.
Ali, bic fijukne...Napred! Nemoj stati!
dok ne padne, najzad, spasonosno vece.
Podne. Ti si gladan.Ti bi trave hteo;
svuda oko tebe buja trava gusta,
i mirise njene cuv donosi vreo.
Ali, bic fijukne: zbogom, nado pusta!
Ti si kao i ja, od mladosti rane,
osetio opstu sudbu sto nas gazi
i gladan i zedan provodio dane
sve u uskom krugu, sve na istoj stazi.
Ti si kao i ja, na julijskoj zezi,
dok zubori voda kraj tebe u viru,
sanjao o sreci, nagradi i nezi,
sanjao o dobrom zasluzenom miru.
O, k'o zmija ljuta kosuljicu svoju,
ostaviti bedu, nesrecu i zlobu,
i udarce bica stecene u znoju,
i svemocnu podlost i opstu gnusobu...
Pusti snovi!...Napred, vrance, nemoj stati,
ne mirisi travu, ne osecaj vir:
nagradu za trud nebo ce ti dati,
mracnu, dobru raku i veciti mir!
:(Još nema komentara