moji (ne)slavni početci kuhanja

Oduvjek sam voljela slatkiše, kolače.... i ni sama ne znam kako sam uspjela da ne obolim od dijabetesa. Elem, tako sam ja razvila želju za kuhanjem slastica, a slano me nikada nije toliko interesovalo, dok se nisam udala. I  udam se ja za čovjeka (volim ga najviše na svijetu) koji je pravi mesožder . A ja totalni duduk za pripremu mesa (bila). Mislim, moj muž od povrća voli jedino piletinu, dakle situacija ozbiljna. Ja se zatvorim u kuhinju pa kuham ručak, po 4-5 sati  a ono meso k'o za inat neće da omekša, pa kuhaj, peci, prži, ono k'o opanak. Nit' ga jest, nit' ga gledat.Koliko se kvalitetno naš pas hranio u tom periodu, tek sad mi je jasno što mi se toliko raduje. A moj muž navikao da se hrani, jelovnik tipa : doručak: kobasice, užina: suho meso, ručak: predjelo:ćevapi, gl. jelo: jagnjetina, desert šta ima... I dodjem ja :D. Žalio se kako pas jede bolje od njega (sa pravom). Srce drago koliko sam ga napatila, jadnik se osušiio, dok ga nisam savladala sve moguće tehnike pripreme, obrade, dorade, itd. Časopisi i sajtovi o kuhanju su mi postali obavezno gradivo. Evo ga sad nakon godinu i po malo nadošao, i boja u licu mu se vratila. 😁