Mala prica iz zivota!
Vesele naravi, mladalackog duha, zivahnih ociju i sitne gradje, dedi je falila jos koja godina da dozivi stotu! Nekada davno bio je otpravnik vozova! Kako je bio ponosan na svoj posao koga je radio sa puno ljubavi i zadovoljstva, prateci vozove i masuci masinovodjama za odpozdrav! Ponosan na svoju vitalnost, na ljubav svog zivota, sa kojom je stvorio svoju porodicu! Mlad i pun snage, jurio je sa svojom izabranicom na motoru, pokazujuci svima kako je moderan! Stojicki je podneo i kada ga je, ljubav njegovog zivota, napustila, otisla u vecno prebivaliste. Nije zeleo da ikome bude na teret, zeleo je da zivi svojim zivotom,po svome, pa je nasa zenu, onako, za sebe, za svoje staracke dane! I ziveo je tako, veseo, zivahan, uz secanje na svoju prvu ljubav, i negu i nesebcno druzenje druge, onako, za svoj racun!...
Negde na autoputu desila se saobracajna nesreca... jedna mlada zena bila je tesko povredjena...posledice povrede...koma... Njegova unuka, njegovo prvo "deda", njegova radost i smisao postojanja! Jer, tek tada, se oseti da postojis i da ces postojati i kad te vise ne bude bilo!
Nestao je osmeh na njegovom licu, njegove vesele oci postale su tuzne i suzne, njegov uspravan stas povio se pod teretom neizmerne tuge...
Posecivao je u bolninici u nadi da ce joj biti bolje...Gledao zabrinute lekare koji su bili oko nje, oko njenog mirnog, izmucenog tela... I molio, molio zdusno:" Boze nemoj mi nju uzeti! Ona je mlada, majka je... uzmi mene! Ja sam star, naziveo se i proziveo! Boze, stace meni zivot, ovako starom, da se njoj nesto desi( nije smeo ni da pomisli na ono najgore koje je lebdelo u vazduhu)!!! Uzmi mene! Ne nju! Boze, molim te..." - vapio je na glas, u sebi,vapio je molitvu, svim svojim starackim srcem,svom svojom dusom... mozak je njegov vristao u molitvi...I tako skrhan, nebrojeno puta ponavljajuci, vracao se kuci, brisuci tuzno i suzno lice...
Pod ogromnim teretom tuge na njegovim starackim ramenima, izmoren, mrmljajuci svoju molitvu, zaspao je...
Zazvonio je telefon...Kao da se udvostrucio broj ociju u sobi, suznih, rasirenih, unezverenog pogleda...zovu iz bolnice...tajac...svi mrmljaju molitve...javljaju... probudila se...Boze hvala, uslisio si nase molitve!...Oci suzne od neizmerne radosti...Dobro je! Grle se...koja radost i olaksanje... U svom tom uzbudjenju, nekome pade na pamet, deda! Toliko se sekirao!... Da mu saopstimo najradosniju vest!...Spava!... Spavao je sa nekim mirnim, spokojnim izrazom na licu, na kome su jos uvek bili tragovi osusenih suza...Ma probudicemo ga, da ga obradujemo, toliko je bio potresen, plakao je... Sigurno ce sa nama u bolnicu da je vidi!!!...
Znao je,deda ...Video je svoju unuku...Zato je tako spokojan...Bog je uslisio njegovu molitvu...
:(Još nema komentara