Prljave patike

Bio je to jedan od prvih suncanih dana tog proleca! Oprala sam sinovljeve, omiljene, patike, da bih iskoristila toplotu sunca i toplog prolecnjog povetarca da ih osusi! I, nisam se prevarila! Do veceri su vec bile suve!  A, sin, naravno zadovoljan, jer je mogao da ih obuje za vecernji izlazak!

Sutradan, ujutru, kad sam, ustala, prvo sto mi je skrenulo paznju u hodniku, bile su, upravo, te, njegove, patike! Uprljane, kao da je gazio po vlaznoj zemlji, blatu!?! Pogledah kroz prozor ... ulica je bila suva! Ne mora da znaci, ali, izgleda, da kisa nije nocas padala! Razmisljajuci o tome, da ga izgrdim za nesmotrenost i nepaznju, jer, nema smisla, ovako isprljati, tek, oprane patike, trgla me je, zabrinuta baka:" Dosao je u pet!?!" "U pet?! Nije mi nista rekao pre izlaska!?" Obicno me obavesti i za mnogo manja zakasnjenja, a ovo je bilo malo mnogo!?!  Nisam zaspala dok nisam cula zvuk ulaznih vratiju, korake u hodniku! Nisam ustala, kao po obicaju, jer mi, ionako, govore da preterujem, pa sam, bas te veceri,  odlucila da ne budem dosadna mama!? Zaspala sam! A on je dosao u pet!?! Bio je to, znaci, samo, stariji sin!?...Jedva cekam da se probudi, pa da mu odrzim predavanje!?!... Dobro cu ga izgrditi!!!...

Ustaje, pospan: -Sto me niste probudili!?!-govori nekim, tihim, glasom!?  A, ja ... samo cekam priliku... - Pa, naspavaj se...- pocinjem ...kada me  prekinu taj, njegov tihi glas, prekide red mojih misli, jer... - Jao, ne pitaj!..- izgovarao je spustajuci se lagano na kauc! Tek sad vidim, da je bledozut u licu i da  mu je celo obliveno graskama hladnog znoja!... Jedva prica, sav je malaksao: - Daj mi, molim te, kafe i nesto da pojedem, strasno sam slab! - !?! - jedva i ruke pokrece! ... A, meni, kolena klecaju!... Vidim da nesto nije u redu! U cudu i panici  donosim ness, kajzerice i nutelu, misleci da ce ga to malo okrepiti!?!... Nekontrolisano puni usta kajzericom...i gleda, nekako, kroz mene, u daljinu, nekim, izgubljenim pogledom... - Od jucerasnjeg rucka, nista nisam jeo( a, obicno, sa drustvom, pojede neki dobar hamburger)!?! Sada mi vec nista nije bilo jasno, i zabrinuto pitam, sta se desilo, zbog cega, zasto,... I ... nesto sto, niko i nikad, ne zeli da cuje... - Imali smo saobracajnu nesrecu!- Kako?! ...- sad su me i kukovi izdali! Gotovo, padam na kauc!... On nema ni auto, ni vozacku, i nije bas zainteresovan ?! -Sa drugovima!.. Jedan drug je jedva izmolio oca za auto...- Gde?! Pobogu?!! - Negde van grada, nedaleko... Moje oci se sire, usta onemela, a onda, kao da to pita nesto iz mene, jer cini mi se, ja vise nisam pri sebi, gubim snagu, a i on je sav prebledeo i njegovo bledilo povecava moj strah... -Sta ste, pobogu, trazili...?! Koliko vas je bilo?! Jesi li dobro?! Sta se desilo?! Kako su ostali ?! ... - vise ne znam ni sta pitam ... Milion pitanja, onih izgovorenih, i onih koji cekaju na red, negde u mojoj glavi, ili mozda, na rubu usana... Njegove suzne oci i pogled u daljinu...pogled, koji razdire moju dusu, zaustavlja mi dah, ne da mi da disem, ledi me... -Prevrtali smo se... Sve je bilo tako iznenada!... Secam se krivine... i auta u vazduhu... preko neke njive... nas trojica... bio sam na zadnjem sedistu ... Hteli smo nesto da pojedemo ... a njih dvojica da se jos malo provozaju, samo malo...nekim sporednim putem... - govorio je isprekidano, nepovezano, kao da sakuplja snagu za svaku izgovorenu rec - Trudio sam se da ostanem uspravno, cvrsto se drzeci za prednja sedista,... ili mi se bar tako cinilo ... a prevrtanje je trajalo vecnost ... mozda ...ili vise... nisam siguran ... A, posle ... neki prekid ... Kao da me je osvestilo, ili nesto  trglo, kad je auto stao na tockove, ustvari na ono sto je ostalo od tockova...Ne znam ni sam kako sam izasao! Izasao  je i drug do vozaca sa kojom cvorugom na glavi, a drug koji je vozio,... prepao me je ...  drzao je volan ukoceno...a onda, kada sam ga, u strahu, dotakao,... poceo je da govori, da je upropastio ocev auto, sta ce mu reci otac,  pokusavao da ga upali... stalno je ponavljao ... strasno! A, ja, bio sam sretan sto ga cujem da govori, da je ziv ... Auto ...kakav auto...auto je skroz unisten... Mi ...zivi...na nogama...u soku... pored auta...nasred neke njive!( I prljave patike, zbog kojih sam htela da ga izgrdim!? A on je gazio po njivi...)... Policija je stigla skoro, odmah...neznam uopste kako... pozvali smo i drugove od kojih, samo sto smo se rastali... Prevezli su nas do bolnice, na insistiranje policajaca ... Nismo imali, skoro, nikakvih povreda ... koja ogrebotina... i... mene boli rame i ledja, neznam od cega(?!)... i celo telo ... sav sam osamucen... Ostali smo skoro do pet u bolnici, dok su nas pregledali, jer, policajci, videci auto, nisu verovali da smo, dobro!?!...Drug je bio ocajan zbog auta!? Govorili su da treba da budemo sretni sto smo zivi!?! Cak su pokusavali da se sale s nama,i mi, onako, u soku ili od soka...Kad su se pregledi zavrsili, drugovi su nas odvezli kucama!... Tada sam sreo baku u hodniku! Sta da joj kazem?!... Da vas budim...da dobijete infrakt...kad cujete?!...Bio sam dobro ... A ja sam spavala... - Usao sam u sobu i zaspao...umoran od svega,  mucnim snom... sve mi se ponavljalo pred ocima ...- I opet, zamisljen pogled, tuznih ociju, gubi se u daljinu, u tamnu noc.. - Treba da se radujemo sto smo zivi, sto smo ovako prosli ...- govori i pokusava da razvuce usne u osmeh...a one se lagano povijaju na dole, pod tezinom misli... ruznih i tuznih...

I ja sve to slusam ...pokusavam da se osmehnem, jer je tu predamnom, jer ga slusam, jer ga gledam, jer prica.... oci se pune suzama... jezim se od pomisli... osamucena sam od prevrtanja... i... zahvaljujem Bogu, svim svecima i svim andjelima koji su ih cuvali tog , strasnog, trenutka... Ipak, sakupljam snagu, ustajem, teram ga da skine pidzamu, gledam njegovo mlado, mrsavo, telo, jos uvek u grcu, zbog protekle noci... Nista ..samo, par, blagih, ogrebotina na ledjima, nigde modrica, ni na pomenutom ramenu...I opet, hvale Bogu i andjelima...

Usledila je jos jedna kontrola kod lekara...da odagnamo sve sumnje... Sva trojica su bila dobro! Dobro, koliko se to moze biti posle svega! Ugruvani, sa malim, bezazlenim, povredama!? Ali...

Trauma... ogromna! Za njhovih dvadeset godina,... previse,... i vise od toga... Tek su krenuli u zivot, a suocili se sa ...i bili svesni toga...da mozda...tri najbolja druga...

Trauma... za ceo zivot ... za uvek... Jer ... mnogo mladosti, mozda, umor, mozda,  kapljica vise, ili samo, truncica nesmotrenosti...  Prljave patike i dolazak u pet... Jos uvek mi se kosa dize na glavi... O onome sta je moglo da bude ...ne smem ni da mislim... ne zelim  ...A on i njegovi drugovi...: - Boze!... Sta je sve moglo da nam se desi!?!-... I opet, lovim, zamisljen, pogled, koji odluta negde daleko...u tamnu noc... I opet,  govorim u sebi, da sam ustala, tada,  kada nisam, da sam poslala poruku ili ga nazvala, tada kada nisam, da li sam mogla da sprecim,da se ovo ne dogodi?!... I opet, zahvaljujem Bogu, svim svecima i svim andjelima sto su ih cuvali tog strasnog trenutka...

Jer ... ovo sto se desilo, koliko god bilo tesko, opasno, strasno, ne zavrsava se... uvek... ovako...

I opet, molim se, za sva bica ovoga sveta, da se nikome ne dogodi...nikako...