Zašto volim facebook...

Zašto volim Facebook?

Ova razbibriga meni je zaista draga. Sednem u dokolici pa prevrćem sve i svašta dok mi se misli ne rasprše dovoljno, dok ne ispraznim glavu od dnevnih nebuloza! Pa onda, pronadjem izgubljene prijatelje: od onih koji su "preko ulice" a ko zna iz kog razloga ih retko vidjam, do onih koji su "preko bare" - a koje ponekad vidjam češće nego ove "preko ulice". Pa grupe, zatvorene i otvorene, rodbina, neki novi ljudi, sve je to, i svi su oni u ovoj čarobnoj kutiji... Nemam vajber, zapravo izbegavam da koristim internet preko telefona. Ne volim da mi "pikće" svako malo, a ne volim ni da me pronalaze baš stalno i svuda. I da budem sasvim iskrena: ćorava sam brate ko slepi miš, dok izbunarim cvikere, dok se nabečim u taj maleni ekran - mine me volja. Volim da se udobno zavalim u svoju fotelju sa ili bez kafe i onda utonem u ovaj polustvarni svet. A priča o sadržajima je posebna. Osim nekih aktuelnih dogadjaja koje se sve više zapravo trudim da preskočim, pročitam po neki baš zanimljiv post i li simpatičan status. Prijatelji me podsete na neke zaboravljene teme, dogadjaje, uspomene, a ponekad jednostavno otkrijem i po neku meni do tad, nepoznatu osobinu ljudi sa kojima komuniciram. Fejs je zapravo jedna kupusara, ona svaštara koju smo imali u detinjstvu u koju smo užvrljavali misli i poruke pesme i citate, lepili sličice, omote od koječega, razne crca-boce iliti "drke" što bi neke moje prije rekle, a ta sveska, ta nesrećna svaštara, kao da nije imala kraja, kao da je broj stranica rastao što je više puniš.
A ako sam neraspoložena a nemam sladoled u frizu, obavezno "odigram" jedan ovdašnji kvizić. Glupi su, reći ćete, besmisleni su...Što? Šta je glupo u čovekovoj želji da sebi popravi raspoloženje? Ako ih pogledate makar i ofrlje shvatićete da ne postoji ni jedan koji vas neće hvaliti i obasuti vas optimizmom ( koji vam je baš u tom i tom trenutku u laganom opadanju ) iako vi definitivno spadate u osobe kojima je čaša obično polupuna. Šta je loše u maloj dnevnoj dozi bajke ako svi znamo gde i u čemu živimo? Taman toliko da vas vrati u normalu iz koje ste za trenutak ispali, da se priberete i okrenete onom svom mikro svetu koji volite i koji ulepšavate bez obzira na maločas pomenutu činjenicu.

I još jedan od razloga zbog kojeg ću ja da se motam ovuda i dalje su tekstovi Igor Karanov -a. Da se, ako već niste, zaljubite u ljubav kao takvu! Da otkrijete svu lepotu u malim, "običnim" stvarima, da shvatite da se sreća bukvalno može opipati.
Ako niste, dragi moji, pročitajte - i biće vam jasno o čemu pričam...

ZAŠTO SU STVARI LEPŠE NEGO NA INTERNETU
By Igor Karanov
Oči nisu lepe kad trepću nego kad me gledaju. I nije lep dekolte stisnut u razdeljak nego grudi koje se njišu i dišu. I zadnjica nije lepa kad se utegne u farmerke nego kad kao divlje more poskakuje dok hodaš. I usta nisu lepa kad se slikaju nego kad se smeju hiljadama zuba. A reči nisu lepe kad lepo zvuče nego kad pričaju istinu. I lice nije lepo kad je našminkano nego kad je srećno ili tužno ili ljuto ili zamišljeno. I noge nisu lepe u čarapama nego kad se negde zapute. I prsti nisu lepi sa crvenim lakom već dok petljaju, čačkaju, seckaju, šniraju i diraju. I vrat nije lep zbog onih linija već kad se osvrćeš da vidiš da li sam tu. A struk i kuk nisu izlomljena linija već salsa koja se budi dok radiš sasvim obične stvari sa veš mašinom ili fenom za kosu. I ta kosa, ni ona nije lepa zbog frizure, već zbog toga što se ustalasa nekim čupercima svaki put kad ispod nje pomisliš na mene. I zato te sad ovako nestrpljivo gledam kako se skoro gola izvijaš na krevetu dok te budi zvuk slova koja kucam, nema ništa lepše od tvog buđenja jer ti znaš šta ćeš sa ovim jutrom.