Sećanje II

Kod nas u Vojvodini je osnovni gradjevinski materijal bila zemlja.Pečene i nepečne cigle su bile materijal od kojih su se gradile kuće.Drvo je bilo samo grede na krovu ,prozorima i vratima.Samo imućniji su posle rata imali drveni patos.Tako je bilo.

Kada smo sa mojom bakom došli kod prijatelja u Vitez, videla sam lepu ,veliku kuću sa drvenim tremom, svugde po sobama drveni patosi, divni,čisti, beli.Stepenište u potkrovlje drveno.

Najveće iznenadjenje je za mene bilo kada sam pogledala kroz prozor.Preko puta je bila šuma.Drveće je bilo sa belim stablima.Pitala sam:Ko je okrečio svo to drveće?Kod nas su se krečile voćke i bile su skoro tako bele kao drveće u šumi.Deda Ferdo mi je rekao da su to breze.Nisam poznavala tu vrstu drveća.Kod nas su rasle voćke i dudovi kao aleje po širokim ulicama.Dudove su posadili još početkom XIII veka po naredbi carice Marije Terezije.Drveće je trebalo da zabrani eroziji a lišće je korišćeno kao hrana svilenim bubama. Ljudi su bube hranili kod svojih kuća a čaure su prodavali u otkup.To je bio vanredan prihod za stanovništvo koje se bavilo samo obradom zemlje.Tako se carica obezbedila da ima svoju svilu.Tek šezdesetih godina su aleje dudova likvidirali i zasadili –lipe.

Poveo me je deda i u šumu.Svako drvo je poznavao a ja sam se čudila kako poznaje koje je jela, bor, brest.Tu sam prvi put videla vevericu.Skakala je ispred nas ,po drveću, kada smo išli šumskom stazom, kao da je slutila koliku radost mi pričinjava.Prvi put sam okusila šumske maline ili kupine .To se ne sećam tačno ali bilo ih je puno i mogla sam jesti kolko sam htela .Samo ono trnje …

Sada kada imam svoju kuću u dvrištu počasno mesto ima breza.Bela je a nemora da se kreči.