SRITNA HELJDUŠA

1. Kad boje razmislin, nije počelo od palačinki vengo kad san ugledala sritna jaja u butigi. Sritna  jaja od sritni koka. Iden vidit ča piše o tin sritnin jajima: „U stajskom uzgoju koke nesilice se slobodno kreću unutar zatvorenog prostora. Zemlje članice Europske Unije od 1. siječnja 2012. godine napuštaju uzgoj kokoši nesilica u neobogaćenim kavezima i uvode humaniji način držanja kokoši nesilica, u tzv. obogaćenim kavezima.“  Mislila san da koke slobodno kljucaju crviće  vanka po dvorištima i ulaze u svoje kokošinjce kad oće. A ono samo dobile proširenje kvadrata – nisu u garsonjeri vengo dvosobnon stanu...ništa svoja kućica – svoja slobodica. Ništa od Ježeve kućice...

Kućico draga, slobodo moja!

Palačo divna, drvenog svoda,

kolijevko meka, lisnatog poda,

uvijek ću vjeran ostati tebi,

nizašto ja te mijenjao ne bi'!

U tebi živim bez brige, straha

i branit ću te do zadnjega daha !

To me malo snuždilo, nima bajki više, i ježurku su prognala iz lektire...

Al ča je – tu je...moran i utrošit. I tako ja krenen da ću radit palačinke od heljde koje san već radila i ovemen mome mlatimudanu se ta novitada srićon svidila. Nešta me bilo omelo, ne sićan se, uglavnon ostane to tisto za palačinke za sutra.

Sutra naletin na heljdušu od palačinki.  Tribalo bi provat ovo! An, bravo, taman iman sira...sritno promislin i trkon do frižidera. Je, šipak, ostalo tek nešta feta sira od grčke salate niki dan. A malo mi to  sira. Kopan po frižideru ča bi se moglo pritvorit iz ružnega žabca u šesnog princa. I naletin na ostatak kuvanega prosa od niki dan kad san radila desert od njega. (Lukava san ja bila ti dan, nisan ja to sladila sve, nego onolko kolko mi tribalo za ti put. Znala san da se to more u još nešta pritvorit.)

U svemen tomu sva se opotin – ma k vragu i palačinke, ko će i frigat po ovemen zvizdanu, stat atento poviše nji. Ostavin do naveče kad oladi malo. Veče dođe i skoro prođe kulkajući, sitin se palačinki koje još uvik čekaju da se pritvore u heljdušu palačinkušu. A kad tamo...usupalo ono heljdino brašno svu tekućinu, to nadošlo na tisto. Pa dolijen jogurta, mutin, aj još čikaru vode – prikoviše...aj u smokve, dodajen pirovo brašno (prva proba ide, testing, testing- to je ti zapadni momenat u ovoj riceti). Gotovo. Dotukla san tisto na normu tista ka za kolače i biskvite. Sad baš neću pravit palačinke! Vidi koja je ura, vrime o jeftine struje, neko je stavija robu prat, neko sad uvelike pegla slike (a ja ne peglan ni robu). Ja sad vršin prikomandu palačinki u ražljevaču. Da iskoristin tu jeftinu struju, da mukte ne teče po žicama. Sve vaja iskoristit, e.

Trknen opet do frižidera. Gledan ča sve jema. Ugledan ostatak ostataka stapki od blitve (ono kad san je radila na lešo sa srdelama, a posli san malo ti stapki stavila u onu zajubjenu juvu od Patišona i Korabe –to je, znači,  2. dil štorije o blitvi). Naiđen i na mladu kapulicu priostalu od nediljne janjetijade. Ciborum reliquias (ostaci hrane) moja je religija! Prinašan te relikvije na radni oltar, sritno sickan blitvine stapke i mladu kapulicu, spanđajen sa onin bilin paštroćen od sira i prosa, a to je bili sir . (Ovi moj ne smi znat da ima tičije spize, kad bude pitat ča je to bilo, reću mu - to je sir pobogu, ol si ćorav i ne vidiš kako se bili?! I još ću se najidit ča sumnja u me, ol bi ja tebi lagala...) Malo mi prikoviše gusto pa dodajen nemasni jogurt (tako da mi ne grintate da je ovo nešta puno kalorično, pazin na te detalje jako, a to ča taki „light“ nima veze sa zdravjen -  sve gola voda, prah, kemija - ma misliću o tomen kad umren, mora se od nečega i umrit.).

Za to vrime o sickanja, pridomislin se po treći put. (En ti neću boga, ovo ja ka Juda kad je tri puta izda Isusa.) E neće bit ni ražljevača ! To mi je prejednostavno, moran malo zakomplicirat život iliti ide epizoda kako dokon pop i jariće krsti. Ulijen onega tista pola u pouljenu škrovadu i malo popečen da mi oni fil ne protapanja do dna i sve se skupa ispomiša sa tiston. Jerbo ko će onda znat ča je pisnik tija reć? Vadin domalo i istresen oni fil, premažen i prelijen ostatkon tista. – Ajd bože ti pomozi, vazda bi moja pokojna tetka govorila kad bi mećala nešto peć u rernu...Ništa me ne košta i da ja to reknen, ako ne pomogne, odmoć neće.

1. Nakon neki po ure ćirin u rernu. Zlato moje porumenilo ka stari dukat. Onda oden napit se ladne vode iz frižidera i ugledan vrhnje za kuvanje. Otvoreno! Potrošeno samo malo za već gorespomenutu juvu. Ne smi ovo više stat, mora se iskoristit, neću valda bacat do koji dan (jerbo ja ta vrhnja za kuvanje trošin slabo, ritko i nikako). Ideš ti meni druškane gori priko heljdušice. Vole ta vrhnja bit gori, na...Razumin ih. Volin i ja biti gori, na...

1. Popelo se vrhnje gori, a ja nestrpljivo čekan da se završi to zbivanje u rerni. Kasna je ura, il rano jutro. On spava snon pravenika. Kuća je puna miomirisa i uspomena...

Podsića me na posnu pitu o kapule koju smo jili u Mostaru kod Zlatke (u one stare nene ča je pravila maslo od masla, sićate se moje prve priče?). Sitin se njene avlije sa česmom i puno cvića. Zidove ograde svako proliće bi nanovo sama krečila klakon, ka i cilu kućicu, uostalon.  Kapija na ulazu iz sokaka u avliju bila drvena, stara ko zna kolko generacija, sa zvekiron. Mi dica prskali bi se vodon da speremo mostarku žegu sa sebe. Nije se nikad udavala, nije imala svoje dice, ona je bila velika tetka svoj dici. Kad bi jon došli svi mi sa sivera na vazdan, spremala bi sve ono kakvi je već adet kad gosti stignu - krompirušu, buredžike, japrak, sogan dolmu, sul-pitu, urmašice, baklave, limunade i sok od šipaka.

Podsiće me na višku pogaču pojedenu jedne večeri dok smo bili usidreni u Visu, u najstarijen dilu, u Kutu, sa slanin srdelama i puno kapule, brez poma. Dok smo čekali večeru, glavni kogo sija je kraj nas čistit luk, a ja san mu pomagala – lupnila bi ga malo dlanon pa je brže išlo. – Dobro to tebi ide mala, mogla bi ostat s nama u kužini!... Takvu istu pogaču, al s pomama, poslin smo jili u Komiži na jedoj teraci kraj mora koju nan je priporučija lokalac dok smo brod vezali na mulu. Noć je bila vedra, nebo puno zvizda, misečina ka srebro izliveno po moru.

Podsića me na ražljevak koji bi mater često spremila od onoga ča bi jon bilo pri ruci, samo sir il još i špinjača, blitva, oli tikvice. Sa obaveznin dodatkon malo kukuruznog griza u tistu, volila san  malo ositit pod zubiman tu puru. Pekla bi ražljevak u okrugloj bakrenoj škrovadi koju san naslidila sa svin crnilon po njoj, taloženin od 1950. kad ju je dobila ka vinčani dar (a i tad nije bila nova).

Podsića me na pitu o mladega sira ča se uobičajeno pravilo u mome rodnen mistu, samo bi bila slatka. Najboja je bila od tete Danice, prve suside. Ona je radila sve kolače koja moja mater nije baš radila – makovnjače, orahnjače, mlince, štrukle.

Podsića me na...ma k vragu i sićanja, evo se malo proladila, ne čekan jutro. Gren oma provat!

1. Priporučan jogurt uz mlaku heljdušu.